Da li je put do pakla zaista popločan najboljim namerama i
da li je život zaista taj koji ima poslednju reč?
Njegove vizije opsedaju generacije ljudi. Njegova umetnost
istakla ga je ne samo kao svetskog majstora nego i kao intelektualca čija
ostvarenja duboko zaokupljaju misli. Često dalek i nedokučiv, ovaj „težak i
komplikovan čovek“, kako su za njega govorili, svojim umećem stvorio je
istinsku umetnost. On sam govorio je da mu je teatar bliži srcu od filma, a
istinski Bergmanovi poznavaoci znaju da je svu svoju energiju poznih godina
usmerio na pisanje. Kako kažu njegovi pravi ljubitelji i poklonici, on je
učitelj koga treba pratiti, a pored toga što ga treba gledati, Ingmara Bergmana
treba i čitati. I osluškivati u samoći.
„Nijedan drugi reditelj, kao Ingmar Bergman, nije došao na
film s tolikom zavisnošću od literature, s tolikom jedinstvenošću i kulturom
svoje zemlje“, Jern Doner.
Njegovu autobiografsku trilogiju čine tri knjige: „Razgovori
u četiri oka“, „Najbolje namere“ i „Rođeni u nedelju“. Ovo nisu
prva Bergmanova literarna ostvarenja u kojima pokušava da pronađe suštinu
postojanja. Misli su mu ovim bile zaokupljene još u knjizi „Laterna magica“, u kojoj je pišući autobiografiju
iznova pokušavao da dokuči svoj identitet. Svoje umeće pisanja otkrio je još i
u knjigama „Slike“ i „Razgovori s Bergmanom“.
U početku veoma dogmatski, moj pogled na život postepeno se
rastvorio. On čak više i ne postoji,
govorio je Bergman o svom detinjstvu, koje je proveo pod strogim nadzorom oca,
luteranskog sveštenika. Traume doživljene u detinjstvu snažno su uticale na rad
ovog umetnika. Bergmanovo detinjstvo bilo je njegov nepresušni izvor. Od
uspomena na porodicu stvorio je priču u svojim knjigama, u kojima su vidljive i
tuga i patnja, ali i ljubav i sreća.
Prvi deo trilogije „Najbolje namere“ iz 1991. govori o
tome kako su se zapravo Bergmanovi roditelji upoznali i zavoleli i kako se
njihova ljubav posle samo tri godine pretvorila u mučnu netrpeljivost
zajedničkog života. Strastvena veza pretvorila se u jezivi napor.
Koja su onda lica, a koja naličja najboljih namera
zapravo?
Samo pisanje o porodici Bergman je poredio s posmatranjem
kroz „džinovsku lupu“. Secirao ih je, majstorski ocrtavao njihove osobine i
karaktere.
Lica, lica, ruke, držanje tela, odeća, nakit, lica, kućni
ljubimci, pejzaži, osvetljenja, lica, zavese, slike, tepisi, letnje cveće,
breze, reke, gnevne bubuljice, napupele grudi, velelepni brkovi... Ali najviše
lica. Ulazim u slike i dodirujem lica, ona kojih se sećam i ona o kojima ništa
ne znam. Sam smišljam pozadinu.
Vidljiva je egzistencijalna teskoba u ovoj knjizi i jedno
opšte otuđenje. Njegovi roditelji su mučno usamljeni, u nemogućnosti da
komuniciraju, u pokušaju da nađu balans između nekadašnje idile i trenutnog pakla
zajedničkog života. Posesivnost žene i muška emocionalna krutost naročito
doprinose težini bračne nelagodnosti u kojoj su se našli.
Bergman ni u jednom trenutku ne veliča fizičku ljubav
između muškarca i žene. Kod njega se ljubav uvek završava raskidom, što se vidi
i u njegovim filmovima. U filmu „Sedmi pečat“ vitezov štitonoša „otvara
oči“ kovaču Plogu, čija je žena pobegla s putujućim glumcem: Ti
je možda voliš! E pa, ovo ću reći, tebi, jadnom prevarenom debeljku – ljubav
nije ništa drugo do požuda, plus požuda, plus požuda, plus prokleto mnogo
podvale, laži, dvoličnosti i svakolike obmane.
Neki delovi knige mogu vas podsetiti i na film „Dogvil“
Larsa fon Trira, još jednog skandinavskog majstora.
U „Razgovorima u četiri oka“, završnici njegovih ispovesti,
Bergman smešta majku Anu na posebno mesto u svom viđenju sveta. Svet žene, kako
je sam govorio, njegov je univerzum. Prema Bergmanovom mišljenju, ona je ta
koja je bliža životu, koja je jača i dublje živi, nasuprot slabijem muškarcu,
koji je podeljen između dva sveta: prirode i smisla. Da li se taj svet zapravo
nalazi u raspadanju, što i dovodi do oslobođenja žena? Ili je žena zapravo
najzaštićenija u okviru porodice, pa je porodica ta koja preživljava, pitao se
Bergman.
Oslobođenje žene od muškarčevog ropstva – ideja koju treba
razraditi.
Poznato je da se žena u filmu „Krici i šaputanja“ „na
najdrastičniji način oslobađa muža“. „Samosakaćenje je oslobađa ’bračne
dužnosti’. To je velika ’krvava’ cena za postizanje slobode, do koje se
najčešće dolazi prolivanjem krvi, ma kako to patetično i neestetski izgledalo u
ovom slučaju.“ U daljem, „muškom“ razgovoru u kafani s kovačem, štitonoša Jens
zaključuje da je „ipak najlogičnije utući žene baš onda kada je zadovoljstvo
najveće. Bergman na ovaj način kao da „parira“ Strindbergovom muškom seksizmu,
kao da nam zapravo otkriva ono što se tajno priča o ženama, iza njihovih leđa.
Zbog takvih reči David Akvilon je napisao da Bergmanova sposobnost, kao
psihologa za žene, teži manje nego njegova ženomrzačka snaga i svojevrsna
demonizacija žene. David Akvilon u tom pogledu povezuje Ingmara Bergmana s dva
slikara s početka devetnaestog veka – Francom fon Štukom i Gabrijelom fon
Maksom – s vrlo specifičnim, neprijateljskim likovnim izrazom za žensku
seksualnu energiju, poznatim i kao motiv „vagina dentata“.
Nekad mi se čini da sam ja lezbijski muškarac koji je opsednut
drugim ženama. Ponekad mislim da su moji utisci i osećanja ekstremno ženski i
tako malo muški.
Brak je za njegovu majku Anu rano prestao da bude
zadovoljstvo. Bergman je, čitajući dnevnik i pisma svoje majke, saznao za njenu
želju za odlaskom iz doma. Još kao dečak naslućivao je da je ona htela da
ode i da je moguće da mu se roditelji razvedu, jer to nisu bile samo skrivene
pretnje. Iz majčinog dnevnika proizilazi da je ona razgovarala o razvodu sa
svojim mužem, Bergmanovim ocem. Jedno vreme je izgledalo kao da je Bergmanov
otac čak i pristao na to da ga supruga ostavi i pođe s čovekom koga voli, ali
su roditelji ipak odlučili da ostanu u braku i da nastave i dalje da žive kao
jedna porodica. Ma koliko da ju je ogolio u psihološkom smislu i pokazao
tragediju njene seksualnosti, ona je bila i ostala dama od početka do kraja i u
držanju i u odevanju, što je važna socijalna kompetencija; taj aristokratski,
ali i činovnički dignitet i identitet, koji nalaže da se muškarac i žena u
društvu pojave umeveni, čisti, nepoderani. Uloga Bergmanovih ženskih likova je
da budu uzori, u onom delu „persone“ u kome je to prihvatljivo.
Dok je u „Razgovorima u četiri oka“ centralna figura
njegova majka Ana, knjiga „Rođeni u nedelju“ u najvećem delu prikazuje odnos
oca i sina. Dečak je prinuđen da sluša vrlo teške roditeljske svađe, da trpi
iživljavanje starijeg brata, sluša o seksualnim fantazijama…
Interesantno je, u ovom delu trilogije, Bergmanovo
premeštanje u budućnost, pedeset godina posle radnje romana, kada Bergman
posećuje oca na samrti.
Središte ove snažne prožimajuće autobiografske trilogije
je porodica. Sve tri knjige mogu ozbiljno emotivno da prodrmaju i nateraju na
analizu sopstvenih slabosti i unutrašnje traganje. Berman je ogolio svoju dušu
i otkrio je u svojoj čistoj iskrenosti. Intimno i duboko.
Čitajući o Bergmanovom ispitivanju porekla, čitalac može
ispitivati i svoje poreklo u traganju za korenima, otkrivanju puteva i
psihološkom rastu. Tako može mnogo naučiti o sebi samom.
Možda nazirem istinu o sopstvenom životu?, pita
se Bergman, a zasigurno će i čitaoci dok budu preispitivali destrukciju i
slabosti, ljudsku snagu, ali i svetle i tamne duboke porodične istine jedne od
najemotivnijih i najuzbudljivijih ljubavnih priča iz pera velikog Bergmana.
Prvobitno objavljeno na Kaleidoskopu
Tekst objavljen uz dozvolu autorke